„Do sada se koreografski rad srpskog koreografa, izvođača i plesača Marka Milića, međunarodno priznatog umetnika, mogao videti u Sloveniji samo jednom, 2011. godine, kada je Ljubljana bila domaćin Balkanske plesne platforme. Njegov ulazak u oblast izvođačkih umetnosti vezan je za scene vaninstitucionalnih kolektiva u Beogradu i situacije koje su se predstavljale na milenijumu, kao i specijalno-pedagoške programe za mlade. Tokom tih godina radio je sa pedagozima i koreografima Dalijom Aćin Telander, Željkom Sančaninom, Ivom Dimčevim, Snježanom Abramović, Dženi Bajer, Antoanom Efroa, Paulom Rosolen, Marselom Švaldom i umetničkom inicijativom poznatom kao „slatke i nežne saradnje“.
Iako je teško definisati njegova dela, čini se da se ne fokusira na pitanja koreografskih, pokretnih ili telesnih identiteta ili modaliteta, već više voli da se fokusira na pitanje kontrole, ili preciznije, pokušava da utvrdi ko je pravi koreograf. Marka Milića zanimaju pokretačke sile koje pokreću ljudsko ponašanje. Ove sile su koreografisane nejasnim nalozima, i on to ne čini.“ ne prati pasivnost (letargiju ili žrtvu), već se fokusira na niz različitih vrsta radosti koje iz njih proizilaze. Mogli bismo reći da su to ritmovi vidljivih, manje vidljivih i nevidljivih ljudskih vremena, postavljenih u perspektivu. Najverovatnije je upravo zbog ovog drugog da radovi Marka Milića ne oskudevaju u humoru ili liričnosti.
U predstavi „Koreoerotikon“ (2016) Marko Milić sarađuje sa koreografkinjom, izvođačicom i plesačicom Anom Dubljević i kompozitorkom, muzičarkom i di-džejkom Darjom Janošević. Ana Dubljević je poznata ljubljanskoj publici poslednjih deset godina, još od svog prvog nastupa u Ljubljani kao studentkinja obrazovnog programa Nomadske plesne akademije, a viđena je i na KoFestivalu 2016. godine gde je bila koautorka odlične plesne predstave „Samo moja“, koju je kreirala zajedno sa plesačem, izvođačem i koreografom Igorom Korugom. Darja Janošević je odlična pijanistkinja, diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde je diplomirala kod profesora Branka Penčića, a njeno kompozitorsko interesovanje je pretežno usmereno na minimalističku muziku, zvučni eksperimenti i savremena elektronska muzika.
Plesna manufaktura Choreoeroticon je remiks orijentalne etno-koreografije i klupskih pop-matrica. U formatu žurke, erotsko telo sa svojim ornamentima, ponavljanjem, varijacijama i formalnim obrascima pokreta postaje mehaničko i bez ikakvog ulaganja libida. Choreoeroticon nastaje iz paralele između savremenih pop kulturnih plesnih trendova, u kojima je erotika bestelesni pratilac klupskih rituala zarobljenih u zavodljivim plesnim formama, kojima pojedinac potvrđuje sebe dok uživa u njima, i starih, drevnih plesnih rituala i duhovnih praksi, koji su seksualnost i erotiku pretvorili u niz kinetičkih simbola i horografskih znakova, kako bi se zatim predstavili pred obožavanim božanstvima. Tako se upravo unutar pojedinačnih primera rituala plodnosti, kojima je obezbeđena dinamika životnih ciklusa u različitim kulturama, odvijaju pop-kulturni rituali, uglavnom u grupnom obliku. Iako su njihovi plesni ornamenti često slični, ovi drugi obično imaju odabranu, proizvoljnu grupu profanih adresata, pojedinaca. (CoFestival, 23.11.2018, Kino Šiška, Ljubljana)
