Edward Clug, Bitef dance company: Divine comedy (2011)

Posle velikog uspeha plesnog Otela na Budvanskom festivalu, u Bitef teatru, kao i na brojnim festivalima i scenama u regionu, zajedno sa našim partnerima u Gradu teatru, upustili smo se u novi izazov, u inscenaciju Danteove Božanstvene komedije. Izbor koreografa bio je lak. Moj prvi susret sa stvaralaštvom Edvarda Kluga dogodio se na 36. Bitefu na kome je predstavio svoj komad – Tango. Tada se već video njegov veliki koreografski potencijal. Onda je usledio Festival igre u Beogradu i Radio i Džulijet, a potom predstava Pretaporte. Sećam se da smo tada komentarisali da se retko na plesnim scenama nailazi na originalni koreografski rukopis – čini se da je sve viđeno i sve manje više odigrano, sve podseća na nešto što smo već negde videli. Ali Klug je sa Pretaporteom konstruisao novi plesni jezik – fascinantan, suptilan, intrigantan. U njemu se potom ustalio, i nastavio dalje da ga razvija. Veliko mi je zadovljstvo što su igrači Bitef dens kompanije sada u prilici da svojim telima progovore tim Klugovim jezikom. Zatim, zadovoljstvo mi je što nam se u ovoj produkciji pridružila balerina Ašhen Ataljanc, i prosula po sceni obilje svoga dara i harizme. I na kraju, zadovoljstvo mi je što ćemo ovu svedenu, apsurdnu, začudnu, na momente hipnotišuću Božanstvenu komediju videti prvo u Budvi, u prelepom ambijentu starog trga, između dve crkve, na koji dopiru šumovi i mirisi mora. Mislim da bi naši igrači teško mogli poželeti bolju pozornicu

Jelena Kajgo,

direktorka Bitef teatra

Ideja da radim Božanstvenu komediju u plesnoj formi čini mi se kao samoubistvo, i to vrlo izazovno… Ironično je da sam svoj motiv pronašao u Danteovom ličnom ‘pokušaju samoubistva’, hodu kroz područje smrti dok boraviš među živima. Pitam se da li bi on to ponovo učinio u današnje vreme i kako bi izgledala njegova Divina? Konstrukcija poeme bi verovatno bila ista: tri različita nivoa stanja duše, možda bi dodao neke neke moderne, sofisticiranije grehove i verovatno bi zamenio raspored njihove težine sa starim grehovima. Verovatno bi mnogo stvari bilo drugačije ali sam ubeđen da vreme nikad ne bi promenilo njegovu ljubav prema Beatriče. Moja namera sa ovim izvođenjem je da stvorim situacioni prostor, lateralnu pre nego paralelnu viziju tri nivoa iz poeme, u kome nalazimo osam igrača u neobičnim situacijama. PAKAO je smešten u takmičenje Standardnih plesova, u kome su plesači takmičari i sudije u isto vreme. Forma Standardnih plesova vrlo dobro opisuje kriterijume koje moderno društvo zahteva: Biti savršen, biti takmičar, biti veštački lep, i nositi broj (koji se budno prati),a koji može biti izbrisan i zamenjen za života. Dijalog i interakcija između realnog i nadrealnog je relativni princip mog koncepta. Mi svi imamo različite percepcije onog što vidimo i kako interpretiramo naša iskustva u vezi objekta koji posmatramo. Vreme će nas okupiti na sat u kome će samo vreme imati drugačije značenje za svakog od nas. Na primer, čistilište u mojoj viziji je izmereno na 12 minuta, što je količina vremena potrebna da se obare špageti. Ista količina vremena ima različitu dužinu u pozorištu i različitu u raju: Želim da zagrizem parče Danteove ljubavi, da ga žvaćem nekoliko stotina godina i da onda, kad mi se umore mišići lica i izgubim sve zube, ga polako progutam i upadnem u dug san. Probudim se sledećeg jutra i požurim u sledeći običan dan kao konsekventan broj sa njegovom konsekventom pozicijom.

PAKAO (VIDIMO SE) U RAJU! To je ideja i motiv našeg puta.

Dobrodošli na ukrcavanje

Edvard Klug