Nela Antonović: Staze (1991)

Press:  Radio Budva, kritika Festivala, 19.08.1991.

"... Koreoreditelj Nela Antonović je istražujući život i kreaciju romantičara Djure      Jakšića za svoje znakove upotrebila gotovo univerzalnu poetsku suštinu: emocije, ljubav i smrt. Unutar tih energija stvorila je svojim plesačima, dobrim do tih granica da su na momente podsećali na ansambl "Rosas", prostor fascinantnih trnsmutacija, u kojima su bili vidljivi Jakšićevi tragizmi. A vješala sa "obešenom umetnošću" znak koji čitavo vrijeme puni tjeskobom i težinom predstavu "Staze", mogu biti odgovor na pitanje kreativnog u našoj današnjoj okolini. Gde se to mi upućujemo?”
Mojca Šoškić

Jedne noći, probudi me snažan san. Sanjam da sam na nekoj zabavi gde je mnogo ljudi. Tražim mesto da sednem i ulazim u malu sobu. Prilazim krevetu na kome sedi neka devojka i čovek, čije lice ne vidim od šešira. On podigne glavu i ja mu se obratim: "Vi sigurno niste iz ovoga veka". On mi pruža ruku i govori: "U pravu ste. Ja sam Djura Jakšić".
Ustala sam i dok mi je snaga lika bila u pamćenju, počela sam da tragam za njegovom slikom  u biblioteci. Uzimam knjigu "Slikar i pesnik", gde nalazim njegovu sliku i zapanjim se. Pošto je bilo oko 3 sata ujutro, probudila sam muža. Rekla sam mu da moram da uradim omaž Djuri Jakšiću.
Nekoliko dana kasnije, šetala sam se sa kćerkom na Kalemegdanu. U jednom trenutku osetila sam nečije prisustvo. Okrenula sam se misleći da je neko poznat. Stajala sam ispred Djurine biste.
Posle pet meseci istraživanja nastala je predstava. U tom periodu išla sam i do njegovog rodnog mesta, u Srpsku Crnju. Provela sam sate u Djurinoj kući. Tamo sam saznala da je te godine jubilarna proslava " liparskih večeri" i ugovorila sam učešće.