Kroz likove tri generacije pre svega ćerki, a zatim i likova majke, pramajke i postmajke progovara se o majčinstvu.
Majka je svačija domovina. Majka je univerzalna kategorija svih ljudskih bića, od pamtiveka. A opet, “svaka majka nija od kajmaka”*, i možda budućnost krije odlazak iz zajedničke nam države Majčinstva.
I to će se uskoro desiti. Nestaće ta jedina spona koja nas veže, to da smo izašli svi iz utrobe neke žene. Da nam je zajedničko poreklo Majka. Postaće nova tema apgrejda posle pametnih sprava, kuća i vozila. Uskoro će se proizvoditi mašine sa oblim vratima nalik na veš mašine, kroz čije staklo će se pratiti razvoj i napredak embriona hranjenih kroz cevčicu zakačenu za trbuh proćišćenih i proverenih gena, oslobođenih svih naslednih bolesti ali i osobina koje će se smatrati nepoželjnim.
Ono što sledi je nova izdaja i podela, onih koje je majka iznedrila, i onih koje je mašina.
Ova predstava je posveta majci. Ne samo onoj posvećenoj, brižnoj i dobroj. Svim majkama hrabrosti i kukavičluka. Majkama istrajavanja i odustajanja, majkama koje su utkane u nama, bilo kog da smo pola i opredeljenja.
Ove predstava je o rađanju i umiranju majke, i njenoj besmrtnosti.
Ove predstava je o ljubavi.
Sanja Krsmanović Tasić
