Kao da mirovanja nikada nije bilo. Kao da smo uvek hodali i trčali, bez prestanka i bez milosti. Kao da smo strahovali šta će biti ako se zaustavimo. Taj trenutak tišine i bespomičnosti. Kao neka smrt. Zato mora da se hoda dalje, da bismo dokazali da smo živi, da nas drugi vide, i da nas neće izbrisati iz svojih sećanja.
Predstava „O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica“ je nastala u okviru projekta „Redovno u zoni neživljivosti“, koji pokušava da fokusira kako nas uslovi života – društveni, politički, ekonomski, radni… dovode u stanje konstante iscrpljenosti koja postaje redovna pojava. Projekat istražuje kako prihvatanjem ovih uslova (za koje izgleda nemamo izbora) učestvujemo u sopstvenom isključivanju iz života i bivamo ostavljeni u zoni „neživljivosti“. Pet izvođača „mlađe generacije“ ispitujući svoje izvore iscrpljivanja, pitaju se imamo li snage za otpor kroz zaustavljanje i tokom predstave nude i publici mogućnost kolektivnog mirovanja.
