Maša Kolar: Don Juan (2014)

Bitef dens kompanija je svoju veoma uspešnu saradanju sa koreografkinjom Mašom Kolar otpočela radom na projektu Otelo 2010. godine, plesnom predstavom koja je rađena u koautorstvu sa koreografom Zoranom Markovićem. Igrači kompanije su tada prvi put došli u kontakt sa njenim uzbudljivim i maštovitim plesnim stilom, koji počiva na tradiciji velikih savremenih koreografa, Tosa, Eka, Bigoncetija…Posle uspeha koji je predstava Otelo imala na matičnoj sceni Bitef teatra, ali i na brojnim scenama u regionu, na red je došao plesni Don Žuan. Ponovo jedno delo klasične svetske literature, ispisano simbolikom i duhom našeg vremena. Kakav će biti Don Žuan Maše Kolar? Komičan ili tragičan? Buntovan i slobodan ili pak zatočenik sopstvenog nesputanog erosa? Ko zapravo danas i kako zavodi, a ko biva zaveden? Interesantno je kako Kjerkegor, veliki danski lozof i pesnik vidi Don Žuana. U svome delu Ili –ili, on kaže: “Želja ima u pojedinačnom svoj apsolutni predmet, ona želi pojedinačno apsolutno. U tome se nalazi zavodljivost… Želja je zato apsolutno istinita, pobednička, trijumfujuća, neodoljiva i demonska. Ovde naravno nje reč o želji u pojedinačnoj individui, već o želji kao principu, duhovno određenom kao ono što se isključuje duhom”. Ovde Kjerkegor uvodi interesantan pojam “čulne genijalnosti”. Idealan medij da se predstavi ideja Don Žuana, po Kjerkegoru nije književnost već muzika. Preciznije Mocartova muzika. Jer: “muzika nije prisutna kao ličnost već kao sila”, što nas vodi na opšti nivo principa strasti i zavođenja, a dalje od individue. Ali Kjerjegor greši kada kaže da se: “Ono što je suštinsko u Don Žuanu ne može iskazati baletom”. Zapravo, budući da je živeo u prvoj polovini devetnaestog veka, ovaj lozof referira na klasičan balet, koji zaista teško može reektovati opštost i nesputanost ljudskog erosa. Da je bio upoznat sa sredstvima savremenog plesnog teatra, verovatno bi se složio da se “čulna genijalnost” izražena kroz princip zavođenja, upravo najbolje može iskazati kroz nepregledne telesne manifestacije i vizuelne fenomene savremenog plesnog pozorišta.

Jelena Kajgo

Ne može se sa sigurnošću tvrditi kakav je bio Don Žuan, niti kakav je to čovek danas i kakav će to čovek biti. Sredina ga obeležava, boji, prolira i osuđuje. Društvo ga stavlja na presto, daje mu osobine prestupnika, grešnika i daje mu ovlašćenje da radi ono što on radi, a to radi najbolje. On je sposoban, arogantan, lud, topao, blizak, a opet nagao i nasilan i još uz to šarmantan i opasan. Ko može tom jeziku ljubavi odoleti i ko uspeva tom jeziku osvajanja reći ne? Don Žuan je svestan optužujuće okoline koja ga smatra prestupnikom, nesposoban je postaviti granice svojim željama, ne može prestati. Više mu je stalo do osvajanja nego do ljubavi. Troši sve što mu dođe pod ruku i živi lozoju “prirodnog bića”. On nije nevin, a nije ni naivan. On je prestupnik, ali je i pobunjenik. Ne prihvata duh, veru i pravila svog vremena. To mu je dosadilo, prebacuje se iz epizode u epizodu. U svakoj epizodi traži nešto drugo. On ne traži isto. Kao svaki čovek ima pravo na sreću i želi to pravo. Njegova sreća bi bila utažiti neizmernu ljubavnu čežnju koja ga razdire. Na početku i na kraju imamo hrpu igrača koji u svetu varki, maski, opsena i prikrivanja čekaju na priliku da preuzmu ulogu. Kada se pruži šansa oni je grabe. Prvu ulogu dobija Don Žuan, on oblikuje svoje odbrambeno sklonište… gde ostali, preuzimajući svoje epizodne uloge u njegovom svetu, koriste njemu, Don Žuanu da da maha svojoj prirodi. On razume da u svetu lažnog udvaranja i pretvaranja možes opstati samo ako si u svom zanatu bolji od ostalih.

Maša Kolar